Јорганџијски, опанчарски, воскарско-лицидерски, стаклодувачки, ткачки, казанџијски, грнчарски, браварски, корпарско-плетарски, неки су од старих заната који чувају израду предмета на специфичан начин. Занатских радионица у градовима је све мање, чини се да нема више колара, вуновлачара, содаџија... Ипак, постоје они који се труде и користе своју даровитост и виталност да њихови аутентични производи пронађу заинтересоване купце и очувају свој посао. Стари занати су препознатљив облик идентитета једног народа и имају изразиту вредност, што указује на важност њиховог очувања.
Приметите ли у шетњи градом старе, трошне радње ташнера, обућара, шеширџије, сајџије, кожара...? Оне одударају од модерног духа једног велеграда, али привлаче пажњу пролазника због своје аутентичности. Свака чува своју историју и тајну, свака памти нека боља времена, када су мајстори старих заната били господа и цењени у граду.
Заборављени кишобрани
Одлучили смо да посетимо малу радњу за поправку кишобрана, која поред нових локала младих дизајнера, ресторана и кафића, још увек чува дух старе Вишњићеве улице у центру града. Зашто баш ову радњу? Зато што у њој ради једина жена у Београду која поправља кишобране и која нам је испричала своју причу, причу породице Живковић и заната који чувају већ три генерације. Изненадили бисте се какве све старине и анегдоте крије мала, тамна просторија препуна кишобрана и делова, као и колико труда Татјана Живковић улаже да сачува породични посао.
Њена прича води нас у шездесете године прошлог века, када је њена мајка Љубинка Бошковић отворила радњу за поправку и продају кишобрана. Тих година квалитетан, леп кишобран био је практично статусни симбол, а Љубинка је уживала велики углед као једна од најбољих мајсторица у граду. Кишобрани и најквалитетнији делови набављали су се из Италије.
„Данас је ситуација другачија, у понуди су јефтини кишобрани који се могу купити на сваком кораку, па се људи ретко одлучују да их поправљају, већ једноставно купе други. Посла је све мање и радња једва опстаје“, са тугом говори Татјана. Ипак, не одустаје. Жели да сачува породични посао, а у томе јој помажу и ћерке, које су попут ње у тој радњици одрасле.
„За озбиљнију поправку замене платна на кишобрану потребно је неколико сати рада, а та услуга кошта од 1.000 до 1.500 динара. Највише има ситних, јефтинијих поправки, попут ушивања платна, замене жица. Велики је проблем што људи често донесу кишобран на поправку, ја уложим време и материјал, а они по њега не дођу“, каже мајсторица Татјана, окружена разнобојним, поправљеним, остављеним кишобранима који чекају власнике.
Ипак, прича нам и о лепим странама посла. Са гомиле извлачи стари јапански кишобран који је поправила, од 18 дрвених жица и чисте свиле, а затим и два стара кишобрана из 50-их година прошлог века. Правила је она и кишобране који су права уметничка дела, за дипломске радове на Факултету примењених уметности, а недавно је у рукама држала прави антиквитет, кишобран из средине 19. века, са златним жигом.
„Највише посла има кад је лоше време и кад пада киша“, осмехује се Татјана. Логично. Као што је и логично то да она сама кишобран који ће носити бира по томе шта је тог дана обукла.
Ревитализација малих породичних фирми
Ова прича и тешка ситуација занатлија - чувара традиције показује колико је важно да их негујемо. Схватајући то, подршку је пружила и Привредна комора Србије, која је основала Групацију за неговање старих заната и народне традиције. Циљ је скретање пажње јавности на значај онога што раде занатлије, на очување и ревитализацију малих породичних фирми које имају дугу традицију. Такође, Привредна комора Србије право је место где они могу да се окупе, удруже и тако лакше очувају посао.
Бранислава Симанић, директорка Сектора предузетништва ПКС, каже да се групација труди да се направи што бољи амбијент пословања за занатлије, подржава њихов рад, пружа им све информације и позива их да буду активнији.
„Организујемо радионице за ревитализацију старих заната и сарађујемо са бројним удружењима. Радионице су отворене за јавност и увек је велико интересовање. Сви су добродошли, а ми смо спремни да пружимо сву подршку“, истиче Бранислава и додаје да је проблем када у породичној фирми дође до смене генерације, јер млади углавном нису заинтересовани да се озбиљно баве послом. ПКС се труди да што већи број занатлија легално послује и упућује их како да пласирају своје производе и понуде их туристичким организацијама, амбасадама и странцима.
Сертификат „Отворена шака“
Предузетницима који се баве старим занатима омогућено је да добију и посебне сертификате и тако остваре бенефиције и стимулације за боље пословање. То је и начин да прошире своју делатност, покушају да извезу своје производе, али и да се привуку млади људи да се баве тим пословима.
Један од таквих сертификата је „Отворена шака“, који обезбеђује Министарство привреде од 1997. године. У Министарству кажу да је велико интересовање занатлија да добију овај сертификат, па се током године поднесе око стотину нових захтева привредника који се баве старим или уметничким занатима, односно пословима домаће радиности. Сертификатом се прецизира да привредник своје производе израђује на стари, традиционалан начин, ручно и од одговарајућих материјала. Након добијања сертификата занатлија свој производ може да означи ознаком „Отворена шака“, чиме стиче препознатљивост на тржишту. Такође, занатлија који поседује сертификат остварује низ погодности, па тако у складу са прописима не плаћа локалну комуналну таксу за истицање фирме на пословном простору и предузетник се сврстава у погоднију групу, са нижом основицом за паушално опорезивање, истичу у Министарству привреде.
Сертификат важи десет година, а може га добити активни привредник који је уписан у Регистар привредних субјеката. Аплицира се подношењем захтева у Министарству привреде, у улици Кнеза Милоша 20 у Београду. За контролу израде производа сертификованих занатлија задужени су ресорна министарства преко инспекцијских служби и Пореска управа Србије. Према подацима Министарства привреде, до средине августа ове године издато је 617 сертификата занатлијама који се баве старим и уметничким занатима.
Тежак посао јорганџије
Јорганџијска радња у Венизелосовој улици у Београду бави се више од 50 година овим старим занатом. Предраг Јанковић труди се свим силама да очува породични посао, иако је, каже, муштерија све мање.
„Мој дека је био јорганџија, а ја сам учио од њега још од малих ногу и наставио посао, иако сам студирао нешто друго. Данас је много теже и има много мање посла“, прича Предраг. Он сам ручно израђује сваки комад, поправља јоргане, душеке и јастуке. То је тежак посао. Потребно је више од 10 сати да се један јорган уради.
„Користим само природне материјале: вуну, памук и перје. Мој јорган траје и до 40 година, а највећи који сам радио био је велики 3 пута 3 метра“, каже Предраг, чије веште руке израђују и јастуке најразличитијих дезена и величина, али и украсе за кревете, клупе, баштенске гарнитуре. Његове муштерије захтевају и добијају најбољи квалитет.
Према подацима Националне службе за запошљавање, за поједине уметничке занате постоји велико интересовање ученика, док током саветовања младих за избор занимања нису скоро имали прилику да чују да се неко интересује за старе занате. Тачније, за старе занате не постоје ни образовни профили у систему средњег стручног образовања, али је могуће оспособљавање за та занимања у радионицама искусних занатлија.
Како каже Ивана Божић, саветник за каријерно информисање у београдској филијали НСЗ, за четворогодишње уметничке профиле, као што су фирмописац-калиграф, јувелир и гравер уметничких предмета велико је интересовање ученика, па су сва слободна места за те смерове попуњена у првом уписном року. Када је реч о савременим занатима, млади желе да се образују на кулинарским смеровима, који постоје у две београдске школе, Угоститељско-туристичкој и Средњој туристичкој. Знатно је мање интересовање за занатска занимања у области текстилства и кожарства, па нека одељења Школе за дизајн коже остају непопуњена и у другом уписном року.
